“Moje dete kod vaspitačica nije htelo da progovori dve godine. Kada smo promenili vaspitačice, ono je počelo da govori. Vaspitačice su bile sjajne na oba mesta, ali dete se nije osećalo da je prihvaćeno.”
“Na časovima srpskog se razvija empatija. Razvija se i na ostalim predmetima u školi, ali šta ćemo sa mlađom decom koja do škola još nisu došla, a već su izloženi socijalizaciji?”
“U pesmi “Pegla” Marka Šelića Marčela odlično je oslikana ta jako potrebna empatija. Suprotnost empatiji je kraj pesme Pegla I sva deca treba da poslušaju pesmu više puta”.
Ovo su rečenice ljudi koji su roditelji ili profesori, znači onih ljudi koji se najviše bave decom. Uočili su problem i markirali ga žutom bojom. Zašto je empatija postala problem? Nameće se pitanje.
Empatija je postala problem jer je često zanemarena. Ona zakaže jer se o osećanjima ne govori. Govori se o potrebama za jelom i dobrim izgledom, ali se ne govori o osećanjima drugog. Ili se govori ne dovoljno često i na pravi način.
Da li dete koje oseća empatiju je srećno dete u tom trenutku?
U trenutku kada primetimo da dete biva empatično ono svakako nije srećno. Ali nije ni nesrećno. Uzburkana su osećanja. Oseća nelagodu pred nekim ko je možda ugrožen i slabiji i ujedno želi da spasi drugo biće (možda prijatelja) ali i da pobegne iz nelagode koju oseća. Nijedno dete ne voli da se oseća zbunjeno i uznemireno, opterećeno. Ono dete koje nauči da se nosi sa takvim osećanjima, njemu teškim i u datom trenutku komplikovanim, je zrelo dete koje oseća empatiju.
Da li su dece empatična ili sažaljiva?
Filozofi uglavnom kreću od građenja reči i etimologije reči. Kako je empatija reč grčkog porekla, krenućemo kao filozofi. Etimologija reči empatija je takva da upućuje na značenje sa bukvalnim prevodom – suosećanje. Nemci su taj termin preveli kao – osećam za (nekog).
Ukoliko dete naiđe na nekog slabijeg i ugroženog ono se može sažaliti i pomoći drugome, ali sa distance i uvek sa pogledam na nekog odozgo (čitamo kao distancu, osećaj superiornosti, osećaj da nekome pomažete iz saosećanja).
Kada deca brišu razlike između ugroženog prijatelja i mogu da shvate kako se drug oseća i pritom se igraju sa njim jednako, bez zadrške i distance već spontano “pomažu” drugaru a da obe strane nisu svesne različitosti, onda govorimo o pravoj empatiji kod dece.
Da li možemo kod dece izgraditi empatiju ili se sa njom dete rađa – o tome ćemo pisati u nastavku teksta.
Naš odgovor svakako nije egzaktan i mnogi odgovori se nalaze u neiscrpnoj literaturi kako i u iskustvu. Knjige koje su značajno uticale na svest o empatiji su:
– Komplet knjiga o empatiji – izdavač je JRJ
– Empatija: kako zajedništvo osnažuje decu, Jasper Jul (izdavač Harfa & Pametnica, može se kupiti u Delfi ili Vulkan knjižarama)
-Umiriću sebe da mogu da utešim tebe – emocionalna empatija.
Jednu knjigu bismo posebno istakli i preporučili je, trebalo bi da se čita svakog dana i može biti jednako draga svim generacijama. U pitanju je poema “Pepo Krsta”, pisac je Milovan Danojlić. Može se naći u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i trebalo bi da se čita od rođenja pa sve dok dete nauči da čita samo.
“Zar ne vidite: dečak je pogružen, kao car
Кoga su prognali iz domovine, tako svirepo …
— E, tu leži cela stvar,
To jest, tu je ono što nije lepo.”
Kada knjiga kaže tu je ono što nije lepo, na vama i deci je da osetite i shvatite osećanja Pepa Krste kada se dešava “ono što nije lepo”. Deca vole ovu knjigu iako je tema kojom se pisac bavi “teška”. Velikom broju dece na svu sreću ova tema nije ni srodna. Ali vole deca vole ovu knjigu iz potrebe da zaštite Pepa Krstu.
Nakon svih navedenih naslova možemo shvatiti da postoje razne teorije o empatiji i o tome kako je steći (kao najveće bogatstvo), ali smo mišljenja da decu ne treba učiti samo iz knjiga o empatiji već i iz svog primera. Empatičan roditelj on može roditi ali može i stvoriti empatično dete. Deca koja vole umetnost su sklona empatiji, lako se poistovete sa osećanjima drugih i mogu da ih doslovno dožive. Roditelji i nastavnici su ti koji će detetu pokazati put do pravih vrednosti.
Igranje uloga – pozorište potlačenih i sve ostale vrste pozorišta
Svaki odlazak u pozorište menja pojedinca na bolje. Bilo da je to kritika društva na sceni, kritika kakvog karaktera (tvrdičluka ili rasipništva), ukoliko se na sceni prikazuje tragedija ili komedija gledalac bi trebalo da oseti “pravu stranu”, “pravu vrednost” i onu poentu koja je univerzalno dobro.
Međutim, od svih pozorišta jedan tip pozorišta se posebno bavi problemima u društvu a to je Pozorište potlačenih ili Forum teatar. Njegova definicija ukratko glasi – “zvanično sredstvo za socijalne promene”. U školi Forum teatar se primenjuje tako što se prikažu situacije koje su komplikovane i predstavljaju problem u odeljenju. Kada se završi određena scena ona se bukvalno “stopira” te se neko iz publike javi kako bi “popravio” scenu tj. nepriliku ili problem koji je prikazan. Naravno, on je transformiše na dobro.
U građenju empatije ovo pozorište ima značajnu ulogu jer gradi pojedinca, a dozvoljava detetu da se igra. Dete uočava dobro i razlikuje dobro od lošeg. Tako iz igre na sceni usvaja se lekcija koja se nosi kroz život i odrastanje.
Ovo je jedan od predloga kako deci približiti empatiju. Značajnu ulogu u građenju empatije kod dece imaju slikanje, crtanje i vajanje. Jako je bitno dete zainteresovati za svet umetnosti. Zainteresovati ih za umetnike koji razumeju i proživljavaju osećanja drugih.
Slikarstvo i empatija
Slikari mogu da osete stradanje i nepravdu i da se saosete sa njom iako možda nemaju u iskustvu takav događaj. Najpoznatiji primer dobrog razumevanja nepravde i stradanja je slika Gernika Pabla Pikasa koja je nastala nakon nepravednog bombardovanja malog grada na severu Španije – u pitanju je grad Gernika. Grad je skoro sravnjen sa zemljom što pre svega znači da su nastradala sva deca i sve žene tj. majke te dece. Osećaj budi u čoveku tugu i ujedno osećaj gnušanja nad činom. Gernika razbijenom konstrukcijom upravo to pokazaje – piščevo razumevanje bola i patnji nevinih pojedinaca.
Zaključak:
Slikanje, crtanje i vajanje izražavaju dečija osećanja. Pažljivom analizom detalja i motiva na crtežu možemo shvatiti dečije emocije. Zapravo, samo crtanje deci jako znači kao način da pokažu šta osećaju ukoliko ne mogu da iskažu rečima Ili da pokažu kroz svoje ponašanje. Crtanje, slikanje i vajanje daje priliku deci da izraze sve što nije izrečeno.
Kroz umetnički rad oni prikazuju realne događaje i kako oni utiču na njih. Česte teme koje deca pokušavaju da shvate i prožive jesu: selidba, razvod roditelja, prijatelj koji ima poteškoće u učenju ili u fizičkom razvoju. Kroz umetnost deca svoja osećanja definišu i dele sa drugima. Takođe, na časovima slikarastva i crtanja pomažu jedni drugima i tako brišu granice različitosti.
Prijavite dete na probni čas kod nas!